Education Talks: Ресторативна пракса у школама

Шта је рестаураторска пракса у школама?

Ресторативна пракса је филозофија заснована на вредностима. Оно што ме изузетно испуњава је  када је школе прихвате као филозофију, као начин размишљања, гледања на ствари. Али за то је потребан читав сет вештина. Када радимо у школама, имамо два циља: да изградимо позитивне односе свесно и намерно, и да вежбамо контекст, начин размишљања када се реагује на повреде или изазове а који вреднује односе. Дакле, проактиван и реактиван приступ. 

А када радим у школама, користим акроним. У основним школама акроним FRIENDS како бих вредности јасно истакла, или акроним RESPECT у контексту после основне школе како бих вредности јасно истакла. Када размишљате о утицају у школама, размишљајте о ресторативној пракси не само као о скупу ствари које радимо, већ као о оквиру кроз који гледамо на наставу и учење. 

Како ресторативна пракса подржава школску културу односа?

Ја ресторативну праксу видим као средство за унапређење културе односа у школи. Култура у школи представља наше вредности: емпатију, заједницу, помоћ, бригу. Школе које имају мисију и етос: то и то су наше вредности а то и то су ствари које радимо, то је наша пракса  и наш језик - и сви су они усклађени. Када размишљате о развоју и унапређењу културе односа у школи мислим да је веома важно да сви актери буду уз нас. 

Пре свега, морамо да променимо менталитет или да изградимо вештине и језик одраслих у згради како би они обликовали ту праксу. А онда, наравно, покушавамо да изградимо те вештине и знања, експлицитно, код ученика како би научили шта је конфликт и шта су односи за цео живот. Затим, ту су родитељи и остали актери. Мислим да морамо да изградимо  добру вољу и пријатне тренутке. 

Који су изазови за школе?

Један од главних изазова које видим у школама које покушавају да се посвете ресторативној пракси јесте грешка у имплементацији кроз прост модел „хајде да се ухватимо у коло па ћемо видети како иде“. Када размишљамо о идеји промене културе, она стварно захтева сталну имплементацију. 

Оно што школе треба да ураде је да уложе време, не само на један дан, већ да виде како ће промену да живе и спроводе. Други изазов који видим у школама је да журе да изврше реформу политика или им је прва ствар у настојању да спроведу ресторативну праксу промена политика. 

Наравно, морамо водити рачуна да политика и пракса буду усклађене. Дакле, да би се изградиле вештине разумевања, тај начин размишљања у заједници је кључан. То је аутентична посвећеност или аутентична политика која осликава праксу. 

Време је да се прилагодимо и радимо у систему док покушавамо да га променимо. Ресторативна пракса се тиче промене структуре кажњавања  која је дубоко уврежена у нашој култури у културу односа, где се почиње од почетка. Али потребно је време, помоћ и стална подршка онима који су томе посвећени у школи. 

Како ресторативна пракса утиче на понашање и односе ученика?

Једна од кључних ствари које морамо узети у обзир када радимо на ресторативној пракси у школи је чак и да се удаљимо од идеје контроле понашања и да се, уместо тога, пребацимо с контроле понашања на задржавање односа. Понекад људи погрешно разумеју ресторативну праксу. На пример, „Уради како кажем, али ћу те лепо замолити.“ Тражимо усклађеност и усаглашеност или савете и трикове. Рекли смо да је реч о филозофији и начину размишљања. 

Традиционални модел и модел кажњавања могу некад изоловати оне који су најугроженији. Код ресторативног приступа, када посматрамо понашање, кажемо, „Сваки вид понашања је комуникација. Шта нам ово говори?“ А када посматрамо потребе или незадовољене потребе које су у основи понашања, онда можемо размотрити прилагодљивије приступе и тражити и подржавати различите врсте приступа. 

То не значи да увек можемо задовољити потребе свих наших ученика, али када размишљамо на тај начин, задржавамо повезаност и емпатију, односно постоји могућност промене. У школи која настоји да уведе ресторативни приступ, тај приступ односима утиче и на активност ученика. Јер на крају крајева, добри односи су основа ефективне наставе и учења, што је и основна сврха школе. 

Како можемо да интегришемо ресторативну праксу у учионице?

Пре свега, кључна ствар је да се пракса спроведе у дело. Када размишљам о укључивању, размишљам „Како сам присутна?, Ко желим да будем у овој ситуацији?, Како размишљам, како говорим?, Да ли слушам?, Да ли користим вештине де-ескалације?, Да ли су ме увукли у рат ауторитета?“, што се некада може десити. 

Наравно, важно је да се има на уму тај унутрашњи свет, како примењујем ову праксу као узор младима али и у учионици, та идеја да су односи важнији од наставног плана, при чему се увек трудим да накратко видим какви су односи, довољна је и једна реч, чисто да се намерно повежем с ученицима с којима радим. 

На тај начин и кроз ту призму, уз саму вештину и језик, ресторативна питања, ресторативан језик, прво кроз повезивање па тек онда исправку, можемо стварно помоћи онима који желе да се посвете ресторативном приступу у сопственој пракси.