Транзиција од неангажовања и раног напуштања школе до школског успеха за све!
Након неколико година истраживања проблема раног напуштања школовања, верујем да је Препорука Савета из 2011. године о политикама за смањење раног напуштања образовања и обуке убрзала промене на европском и националном нивоу. Као резултат тога, смањење укупног броја оних који рано напуштају образовање и обуку у ЕУ је значајно. Међутим, таква достигнућа су засењена лошим стицањем основних вештина младих Европљана, све већом учесталошћу вршњачког насиља и алармантним порастом проблема менталног здравља међу европском омладином, што је додатно погоршано пандемијом коронавируса.
Упркос фокусу на целошколском приступу и системским променама, борба против раног напуштања образовања и обуке поклопила се са растом прилично индивидуалистичког и „дефицитарног погледа” на ризичне ученике, на које се често гледа као на главне кривце за њихов школски неуспех. Док образовне институције и креатори политике вербално препознају сложеност фактора који доводе до превременог напуштања образовања и обуке, они имају тенденцију да кривицу сваљују на саме ученике, који се често сматрају недовољно отпорним или недовољно мотивисаним. У исто време, институционалне и системске мане које су биле у корену њиховог неангажовања се тенденциозно занемарују. А резултат свега тога је да су мере осмишњене за борбу против раног напуштања образовања и обуке превише фокусиране на наводне дефиците ученика и како их исправити.
У том контексту, потребна је нова визија образовања у којој се фокус не ставља на појединачне мане и неадекватности, већ на оно што је потребно урадити на системском нивоу да би се постигао школски успех за све. Брига о добробити ученика – и свих актера у образовању – у овој визији представља кључни елемент. Док тежимо праведнијем и одрживијем друштву, морамо да начинимо корак даље од пуког циља избегавања напуштања образовања. Последња деценија нам је показала да смањење раног напуштања образовања и обуке – иако представља важан циљ – мора бити допуњено акцијама усмереним на решавање неуспеха у основним вештинама, побољшање добробити и менталног здравља ученика и обезбеђивање образовања које може заиста да инспирише и подстакне младе људе да остваре свој пуни потенцијал. То је једна од кључних порука предложене Препоруке Путање до школског успеха.
С једне стране, образовање се може посматрати на веома инструменталан начин, једноставно као „фабрика” за будуће раднике, или „платформа” за тржиште рада. Често је у овом контексту уоквирен дискурс око потребе за решавањем раног напуштања образовања и обуке. С друге стране, образовање се може посматрати као еманципаторско средство које омогућава и подстиче децу и одрасле да уче током живота и постану боље верзије себе. Те наизглед супротне визије образовања могу коегзистирати, с обзиром на то да образовање може бити истовремено фасилитатор уласка на тржиште рада и средство за самоусавршавање. Тиме се наглашава важност заједничког решавања питања као што су рано напуштање образовања и обуке, неуспех у основним вештинама и добробит, кроз интегрисани и инклузивни приступ фокусиран на школски успех за све.
Козмин Нада је научни сарадник у Центру за истраживање и интервенцијe у образовању. Носилац је европске титуле доктора образовних наука (Универзитет у Порту) и има више од десет година искуства у области истраживања у образовању. Козмин је учествовао на бројним академским конференцијама и објављивао радове у водећим научним часописима у образовању. Тренутно ради као административни координатор за NESEТ и члан је уређивачког одбора Европског приручника за школе.