Учење за одрживост: више од зеленог сјаја, тежња за озбиљном реформом
Образовање данас: који су наши приоритети?
Образовање има најмање три функције у друштву: социјализацију, квалификацију и лични развој. Учење за одрживост захтева озбиљно размишљање о томе шта ове различите функције значе с обзиром на еколошку кризу.
Социјализација се односи на ствари, вредности и норме до којих нам је колективно стало. У многим деловима света, брига о себи, предузетништво и конкурентност, отворен и флексибилан начин размишљања и целоживотно учење постали су доминантни у односу на солидарност и правично дељење.
Квалификација има везе са вештинама и компетенцијама које се сматрају критичним у животу. У данашње време су ове вештине првенствено усмерене ка успеху у глобализованој економији која се брзо мења, за разлику од корисних „животних вештина” одговорног грађанина.
Лични развој је простор и подршка која је потребна ученицима да постану самоактуализујући појединци који су свесни ширег света. Нажалост, ово „учење за постојање и постајање” често је маргинализовано, јер школе имају тенденцију да се фокусирају на оно што прописује национални наставни план и програм. Такозваној „унутрашњој одрживости” ученика се посвећује мало пажње, као и социјално-емоционално учењу.
Како бисмо трансформисали образовање, потребно је…
Наставницима и ученицима обезбедити слободу да уче и експериментишу, а да не буду под притиском стега прописаних наставних планова и програма и испита. Само тада настава може одражавати животни свет ученика, њихове бриге и интересовања. Локализовани наставни план и програм не може се лако планирати и захтева повезивање са локалном заједницом и заинтересованим странама, али чини образовање релевантнијим и узбудљивијим.
Створити простор за прелажење граница између дисциплина, између школе и заједнице и између социо-емоционалних, когнитивних и отелотворених облика учења. Питања одрживости су сложена и образовање треба да истражи ову сложеност. Да бисмо школску кантину учинили одрживијом, морамо истражити питања енергије, праведности, угљеничног отиска, приступачности, пола, добробити животиња, локалног наспрам глобалног, органског наспрам конвенционалног, итд. То су тешка питања која неће имати дефинитивне одговоре, али су превише важна да би се превише поједноставила или, још горе, потпуно занемарила.
Заменити културу страха педагогијом наде. Многи млади људи су забринути за будућност: да бисмо ово решили, потребна су нам окружења за учење која позивају ученике да учествују у стварању и реализацији акционог плана, што им помаже да постану активни актери промене.
Размишљати више о нашим моралним вредностима и онима које пропагира школа. Без посвећивања пажње нашим основним вредностима, могли бисмо постати веома компетентни и иновативни, али ћемо на крају убрзати неодрживе обрасце и понашања, јер нам недостаје основна етика бриге и саосећања за друге, укључујући и оне за друге врсте.
Применити целошколски приступ одрживости, јер омогућава школској заједници и креаторима политике да системски и холистички уграде одрживост у читаву школску организацију и ширу заједницу. Постоје школе широм света које већ раде на овај начин.
Похвално је што се, попут организација UNECE и УНЕСKО, Европска унија такође окреће образовању као кључној компоненти стварања одрживијег света. Али учење за одрживост неће успети – у ствари, донеће више штете него користи – ако представља зелени сјај и менталитет „означавања квадратића”. Тај стари приступ је можда добро функционисао у култури одговорности, али је потпуно неприкладан уколико школе желе да допринесу одрживијој, инспиративној будућности и будућности која даје наду.
Арјен Вoлс је професор трансформативног учења за социо-еколошку одрживост на Универзитету Вагенинген, где такође руководи УНЕСКОВОМ катедром. Он је гостујући професор на Норвешком универзитету за природне науке (NMBU) и на Универзитету примењених наука Западне Норвешке у Бергену. Пише за редовни блог на www.transformativelearning.nl