Критичка дигитална медијска писменост – нова грађанска вештина?

Деца данас живе као дигитални грађани и често су вештија у коришћењу нових технологија од одраслих. Међутим, тешко процењују изворе и разумеју садржај у ширем контексту. Многи погрешно сматрају платформе попут Инстаграма извором вести, не правећи разлику између отворене платформе и поузданог медија који се придржава новинарске етике.

Детектори лажи су независна организација коју воде новинари и која се бави медијском писменошћу. Посвећена је борби против онлајн поларизације и дезинформација. Тежимо стварању информисанијег и отпорнијег дигиталног друштва, пружајући алате за децу и наставнике и доприносећи креирању политика.

Понуда и потражња дигиталног садржаја

Да бисмо сузбили онлајн поларизацију и дезинформације, неопходно је да проценимо потражњу и понуду дигиталног садржаја. Потражња се односи на начин на који корисници приступају садржају и деле га, док се понуда фокусира на то како платформе користе алгоритме за ширење штетног садржаја ради стицања профита.

Када је реч о потражњи, истраживање „Детектора лажи” показује несклад између извора информација које користе наставници и ученици. Док наставници претежно користе YouTube, Instagram, WhatsApp и Facebook, ученици прегледају углавном сликовни и видео садржај – често шифрован, што чини његову контролу готово немогућом.

Ово појачава ефекат „филтер мехура и ехо комора“, изолујући појединце у њиховом персонализованом избору садржаја. Деца често нису свесна да су заробљена у овим дигиталним мехурима, нити да њихови вршњаци могу бити изложени потпуно другачијим садржајима.

Да бисмо ово превазишли, наставници морају отворено да разговарајуса ученицима, подстичући их да изразе своје недоумице и искуства. Стварање безбедног окружења за учење у којем су питања добродошла, а несигурност се прихвата, може помоћи у смањењу осећаја изолованости и подстицању критичког мишљења.

Физиолошки утицај ангажовања у дигиталном окружењу

Бављење дигиталним садржајем није само навика, већ процес који има биолошку подлогу. Најновија истраживања у области неурологије и когнитивне психологије показују да прегледање дигиталног садржаја изазива хемијске реакције у мозгу, које додатно учвршћују обрасце понашања засноване на коришћењу дигиталног садржаја.

Међутим, студије такође указују на то да свест о овом ефекту помаже појединцима да му се одупру. Када људи схвате да се налазе у „филтер мехурима“ – где им алгоритми намерно приказују садржај који изазива емоционалне реакције како би их дуже задржао на платформи – они постају способнији да препознају и избегну манипулацију.

Подизање свести може помоћи деци и младим корисницима да развију отпорност на манипулативни садржај и „бесконачно скроловање“, чиме се на крају јача њихова демократска свест.

Улога политике и медијског образовања

Утицај на понуду онлајн садржаја је сложен изазов који у великој мери зависи од спровођења одговарајућих политика и прописа. Закон Европске комисије о дигиталним услугама и повезани Кодекс праксе против дезинформација јесу важни инструменти, али њихов успех зависи од строге примене. Законодавци морају да испитају везе између алгоритама платформи, микро-таргетирања, прихода од огласа и ширења штетног садржаја, истовремено се одупирући притиску индустрије.

Регулација сама по себи није довољно решење – медијско образовање је кључно. Подучавање о дигиталном грађанству, медијској писмености и свести о алгоритмима помаже појединцима, нарочито деци, да одговорно користе онлајн просторе. Једноставни поступци, попут прављења кратке паузе пре него што реагујемо на садржај, могу знатно да побољшају критичко размишљање.

Оспособљавање корисника путем образовања представља непосредан начин супротстављања штетним дигиталним механизмима понуде садржаја.

Дигитална писменост као основна вештина

Дигитална писменост – способност процене онлајн садржаја према његовој тачности, намени и поузданости извора – требало би да се сматра основном вештином, попут читања, писања и математике. Она појединцима помаже да боље разумеју свет око себе и треба да буде укључена у све наставне предмете, а не третиранa као засебна област.

Земље попут Финске примењују међупредметни приступ, уграђујући дигиталну писменост у наставне планове и програме. Друге земље, попут Аустрије, одредиле су је као посебан предмет, што омогућава одговарајућу обуку наставника и финансирање, али уз опасност да буде потиснута у други план.

Дигитална писменост није у томе да знамо све, већ у подстицању ученика на дијалог. Наставници не морају да имају све одговоре, али треба да подстичу разговоре који омогућавају ученицима да преиспитују, анализирају и критички размишљају. Отворена и интерактивна окружења за учење подстичу разумевање и ангажовање, уместо пасивног примања информација.

Суочавање са онлајн дезинформацијама и поларизацијом захтева комбинацију образовања, реформе политика и колективне свести. Можемо да створимо безбедније дигитално окружење и подржимо демократска друштва тако што ћемо да осигурамо да сви млади науче како да управљају својим понашањем на интернету и да се истовремено залажемо за строжу регулацију понуде садржаја.